|
         |
 |
Posle dve očajne gljivarske sezone, ova 2013. godine je izgledala sjajno, mada se to ne može reći gledajući dalje u prošlost. Pre će biti da je bila prosečna, barem ovde u Srbiji. Novembar blag, bez mraza, sa nešto padavina, učini šetnje po šumi opuštajuće, pune gljivarskih iznenađenja. Bila je to sjajna prilika da se iskoristi svaki slobodan trenutak za beg od pritiskajuće svakodnevice. Iako gljiva nije bilo u izobilju, našlo se puno toga zanimljivog i novog. Poprilično dana tog proteklog novembra me nije bilo u gradu. Nogu pred nogu obilazio sam terene Ugljarevca, Dobrače, Stragara, Vraćevšnice, Goča, Malog Jastrepca. Pronađeni svet gljiva je svakako odudarao od uobičajene kasnojesenje sezone. Uglavnom su izostale vitezovke ali je zato bilo vrganja, zeka, preslica, dugim rečima više je ličilo na septembar nego na novembar. |
Mastiljavi vrganj, Boletus pulverulentus na domak Mrkonjić grada.
|
|
Vreme je i krajem novembra bilo blago pa su izleti potrajali do početka decembra, kada je sneg zaključio sezonu (ispašće da je to malo snega predstavljalo najobilnije snežne padavine ove zime). Izdvojiću nekoliko zanimljivijih susreta sa gljivama po budžacima i jendecima.
|
Kako lepo miriše šumska rudnjača, Agaricus silvicola.
|
|
O mastiljavom vrganju (Boletus pulverulentus) poslednje zapise sam napravio pre više od dvanaest godina i posle toga ga nisam nalazio u šumi. Kako tada nisam fotografisao gljive, ti nalazi su bivali sve dalji i maglovitiji. Jednostavno nije bilo slike da me podseti na susret. Sa druge strane, u novijoj literaturi na srpskom jeziku (2010.) pročitao sam navode da ova gljiva nije ni zabeležena za Srbiju. Bilo kako bilo, ove godine, krajem septembra u tumaranju po bukovoj šumi u blizini izletišta Balkana (Mrkonjić grad) sav ushićen naletim na više prezrelih primeraka mastiljavog vrganja. Posle toliko godina, opet sam ga gledao oči u oči. Dva meseca kasnije u gudurama prilično suve bukove šume u blizini manastira Blagoveštenje (Stragari) evo me sa Đoletom i Srećkom. Vreme je sjajno, šuma je sjajna ali gljiva nimalo. Prilično kamenit teren čisto bukove šume nije obećavao, barem na prvi pogled. U takvim situacijama se obično obara nadmorska visina i silazi u potok, naravno ukoliko ga ima. Suljamo se kroz bale bukovog lišća do prilično strmih strana lokalne rečice. Dole je vlažno, ima gljiva. Tu su rudnjače, sunčanice, modrikače, maglenke, praktično samo saprobne gljive. Idemo niz kanjon, preskačući čas na jednu, čas na drugu stranu vode, gde nam je zgodno za prolaz. Sunce visoko strelja iznad naših glava, u klancu je pomrčina. U jednoj gomili lišća, Srećko pronalazi dva plodna tela kakve vrganjevke. Nije to bila kakva vrganjevka, to je bio mastiljavi vrganj glavom i bradom. Pore široke poput kakvog baršunovca (Xerocomus sp.), izgled vrganja, odsustvo mrežice, tamno plaveće meso po celom preseku. Gledam u potok, pa u gljive, uzimam fotoaparat iz torbe, predstoji mi desetak minuta posebnog rituala, ovo nije običan nalaz.
|
Negde duboko u šumama na Rudniku stanuje mastiljavi vrganj.
|
|
Evo druge lokacije na potezu Ugljarevac-Dobrača, izrazito kamenit teren, sađena šuma crnog bora, nešto kržljavog hrasta, sjajne neobrađene livade. Radi se o veoma posećenom lovačkom terenu, pa u jesen treba izbegavati nedelju za gljivarenje, da nas pojedini ustreptali lovci ne bi zamenili sa kakvom živuljkom za odstrel. Imao sam više epizoda da me lovački psi otkriju pritajenog u šumi, zaključe da nisam lovina, pa nastave dalje. Kamen brzo propušta vlagu, a nje je vrlo malo. Sve deluje suvo, vlaga na površini zemlje je iz atmosfere, a ne iz nje same. Ulazim u gust šumarak cuge, sađene američke jele (Pseudotsuga menziessi). Njene neobične šišarke sa cuculjcima nisu nalik ni jednom četinaru u Evropi. Nisam naišao na mračniju šumu od ove. Nalazim nešto sunčanica, zeka. Na jednoj maloj čistini na ivici šume, gde se cuga meša sa hrastom evo vitezovki. Rod Tricholoma je veoma komplikovan za identifikaciju vrsta, pošto se mnoge od njih značajno preklapaju po karakteristikama. Potrebno je jako puno terenskog i laboratorijskog rada, izučavanja literature, da bi se stekla bliža spoznaja o ovom magičnom rodu. Desetak razbacanih mladih i zrelih plodnih tela opkoliše me za tili čas. Neka su bila maskirana lišćem pa zaključih da je još jedna desetina došla upomoć. Radilo se o retkoj vrsti, Tricholoma lascivum (barem prema mojim saznanjima), koja u mladosti prilično podseća na vrste T.album, T.pseudoalbum ali kasnije oker-smeđu boja šešira, isti tragovi na dršci (što je manje ili više izraženo), drugačiji miris ukazuju da se radi o posebnoj vrsti. U četinarima sliči T.inamoenum ali ona ima znatno krupnije spore, retke listiće, drugačiji miris (po starijoj literaturi miris je sličan). Slikam, uzimam nekoliko plodnih tela za moju kućnu laboratoriju. Od svih nepronađenih vitezovki, čini mi se da bi me najviše obradovala T.colossus.
|
Ne sreće se često, Tricholoma lascivum.
|
|
Lepo vreme, traje li traje, evo me sa Đoletom na Goču. Rano ujutro upadosmo u gustu maglu, hladno je negde oko nule, srećom bez vetra. Držimo se prosečenih staza da ne zalutamo po ovoj magli. Oko nas gomile ogromnih zelenjača. Ako postoji gljiva koja je masovna ovde, to je Boletus erythropus, u neverovatnim količinama i dimenzijama. Povremeno se razdvajamo, pa dozivamo, kako bi pokrili što više terena. Đole mi donosi zrelo plodno telo žute muhare. Ovu gljivu sam retko nalazio i to uglavnom na Kopaoniku. To pokazuje i mali broj fotografija koje sam posedovao. Međutim, ubrzo nailazimo na čistinu sa desetak plodnih tela iste gljive, sjajan trenutak, sjajno društvo, slikanje. Primećujem da su ispred nas protutnjale mnoge noge u potrazi za vrganjima. Dva tri komada su i u našim korpama. Teški su i bez crva, bez obzira na zrelost. Noge mi zapinju o omče ostruge (Rubus caesius), koja je bukvalno preplavila velike površine pod jelom. Gde zagospodari ostruga tu gljiva nema. U šumarku jele nailazim na gljivu strogo zaštićenu u Srbiji. Plodno telo je prezrelo, skoro osušeno, žilavo i ispucalo. Srneću nogu (Albatrellus pes-caprae) sam našao samo jednom prilikom na Goliji u čistoj bukovoj šumi. Bilo je to poluraspadnuto plodno telo pa nije bilo za slikanje. Evo sada prilike, škljoc, škljoc.
|
Na mrtvim ili živim stablima topole nađe se gljiva veoma krupnih pečuraka, Hemipholiota populnea.
|
|
Kako se udaljavamo od obeleženih staza teren postaje sve nepristupačniji. Duboko niza stranu, na jednom oborenom deblu jele beli se brada. Rod Hericium je prilično redak i praktično u svim evropskim zemljama, u određenom stepenu zaštićen. Problem je samo da se mikolozi dogovore, koliko tu stvarno vrsta ima. Prema sadašnjem tumačenju, ova pronađena gljiva bi bila jelova brada, Hericium alpestre. Na lišćarima se može naći H.erinaceus, H.cirrhatus i H.clathroides, a na četinarima i H.coralloides (mada ima tumačenja da su ova dva poslednja taksona u stvari sinonimi). U svakom slučaju neverovatan događaj je pronaći u šumi ovaj rod.
|
Žuta muhara, Amanita gemmata na Goču. Što bi se reklo, meni su sve amanite kao deca.
|
|
Dok pišem ove redove, februar 2014. već grabi ka svojoj sredini. U poslednja dva meseca, padavina nije bilo ni da se napuni šolja, zemlja je suva i ispucana, a početak je februara. Jezera su prazna, bunari na izdisaju, da li mi se to samo čini ili se kod nas nešto ozbiljno dešava sa klimom. U nizini protekle dve godine preživela je svaka deseta smreka, a odumiranje se beleži i visoko u planini. Valjda sam samo žalosna sova, vidim da u medijima to retko ko primećuje kao problem. Posle tri loše gljivarske sezone optimizam mi je negde iscureo.
|
Srneća noga, Albatrellus pes-caprae, posvuda retka i zaštićena.
|
|
Ipak, sa nestrpljenjem iščekujem narednu gljivarsku sezonu.
|
Jelova brada, Hericium alpestre takođe u Srbiji strogo zaštićena vrsta.
|
|
